Živ, a nije
Da je ovo normalna država, onda bi ja sinoć ovde gleda utakmicu, a ne radio do sad. Ovako nema čipsa, nema para, al televizija ide u sobu. Večeras će Mrva gledat finale nogometa. Il će se probudit il će umrit.
E jebiga sad, pomisli Vili kad shvati da se mora vratiti u stan. Vrati ključ u tek zaključanu bravu i ponovno otključa, ostavi poluotvorena vrata i otvarajući šlic baci ključeve na policu u hodniku.
Uvijek isto. Normalni ljudi obično budu mamurni. Vrti im se i ne da im se ništa. Njegov mamurluk završi u WC školjci. Tri piva, jedno sranje. Ovo jutros je treće.
Mobitel je zazvonio taman dok je s tri prsta lijeve ruke držao rolu papira i omotavao ga oko prstiju desne i razmišljao da li da nazove šefa ili da mu samo pošalje poruku. Smoke on the water, prvi rif, to je bio Mrva.
- Ej – javi se pokušavajući držati mobitel rukom umotanom u papir.
- Eeej,Vili, iman ti nešto reć, iz.... Asti!!!!
Gume zaparaju asfalt toliko glasno da je Vili mogao osjetiti dim, cviljenje je bilo nepodnošljivo. Stisne oči i stotinku prije, sasvim instinktivno, odmakne telefon od uha. Prasak. Ostane tako sjediti nekoliko trenutaka, a onda polako, još uvijek ne otvarajući oči, primakne mobitel uhu. Tišina. Mozak mu je bio potpuno prazan. Ni jedne misli ili slike, kad iz daljine začuje zaustavljanje automobila, glasove, otvaranje i zatvaranje vrata. Korake.
– Jel živ? – čuje muški glas.
– Pojma neman. – odgovori drugi.
– Zovi hitnu!
– Koji je broj?
– Jebate, oćemo ga micat?
– Zovi hitnu, šta si se ukopa!
– Živ je, čini mi se da je živ!!
– Pitaj hitnu šta ćemo radit?
– Pitaj ti jebate!!!
– U pičku materinu debila! Daj vamo!! Alo............e, dobro.... oću.............. Evo ih za pet minuta. Diše il još?
Tik... Tišina...
– Šta je sad, koji kurac!!!! - vikne Vili i baci mobitel o pod shvativši da je kretenu nestalo kuna na mobitelu.
Šest mjeseci kasnije
– Dobra veče! – kaže on otvarajući vrata.
– Dobra veče! – kaže sestra mahinalno, a onda začuđeno podigne pogled i ispred sebe ugleda Vilija s televizorom ispod ruke.
– Opop, stop, stop! – rekla je i podigla ruke. – Ako nije problem.... A di si se ti uputio?
– Kako di, pa tamo – pokazao je glavom prema vratima broj 8.
– Ma je li? Ne možeš tamo! – ona se nalakti na stol.
– Ko kaže?
– Kako ko kaže, pa ovo je intenzivna, posjeti su od 4 do 6, ne možeš se šetati okolo, i to sa televizijom ispod ruke – značajno pogleda na sat – u 11 naveče? – sad se malo nasmije. Vili se vrati tri koraka, spusti televiziju na njen stol i duboko udahne.
- Gospođo... gospođice... – ponovi nakon kratke stanke i naceri se – da je ovo normalna bolnica, onda ne bi ja sad ovu televiziju nosio priko cilog grada, nego bi donio čips i ko čovik sio. Da je ovo normalna država, onda bi ja sinoć ovde gleda utakmicu, a ne radio do sad. Ovako nema čipsa, nema para, al televizija ide u sobu.Večeras će Mrva gledat finale nogometa. Il će se probudit il će umrit. Nema ovo više smisla.
– Razumin ja tebe... al isto ne možeš – ona će strpljivo.
– Ko kaže da ne mogu? Samo ti gledaj kako mogu! - Vili uzme TV ispod ruke i uputi se u sobu.
Ona stavi ruku na slušalicu da zovne zaštitara, a onda digne glavu i upita:
– Zar nije finale bilo sinoć?
– Je... Pa?... Jel on gleda?
Ona zastane na trenutak, slegne ramenima, skine ruke sa slušalice i nastavi tipkati po mobitelu.
Vili stavi TV na policu, uključi antenu koju je dovukao skupa s pivama. Stavi stolicu do Mrvine glave, izvadi dva Velebitska, otvori ih upaljačem i upali snimku utakmice Španjolska – Nizozemska.
– Jebate, nisan se sitio da ovde ne smin pušit. Neš se ti ljutit ako ja izađen malo na balkon? Okrenuo se prema njemu. Mrva je ležao u krevetu, okružen cjevčicama i kutijicama. Da nije bilo onoga bip bip, komodno bi mogao misliti i da je mrtav.
– Nisan te viđala u zadnje vrime? - rekla je ona naslanjajući se na dovratak.
– Šta ja znan, dopizdilo mi je. Mislio san da će se probudit, malo komplicirat i da će sve bit ok – odgovorio je gledajući u ekran, vrteći neupaljenu cigaretu u ruci.
– Šta je utakmica važna?
– Kladili smo se. Dan prije nego se skršio. Bezveze, zajebancija, ušli u kladionicu popit kavu, a tamo bila nova plavuša. Mrva se napalio pa potrošio sve novce kod nje.
– Jeste li dobili?
– Tribali bi, da je kreten živ – nasmije se i pogleda u televiziju.
– Puno? – upita ona.
– Puno – ponovi on.
Ona ode do Mrve, malo ga namjesti i popravi cjevčice, pa onda sjedne do Vilija.
...Sto petnaest minuta je prošlo dragi gledatelji. Rezultat je nula - nula. Nadam se da ovo neće biti još jedno finale na jedanaesterce... Torres ima loptu... Dodaje Fabregasu... Iniesta je tamo na poziciji... Ooovo bi moglo biti opasno, Fabregas se namješta... Dodaje Iniesti... Iniesta... I goooooollll!!! Španjolska vodi 1:0 golom Inieste u 116. minuti!!! ...Gotovo je... Španjolci su prvaci svijeta!!!
Vili se okrene prema Mrvi. On je i dalje ležao nepomično i još uvijek je samo ono bip bip pokazivalo da je živ.
–A jebiga, ako ga ovo nije probudilo, ja ne znan šta će... – kaže razočarano i otpije iz Mrvine boce.
– Zva san te da ti kažen da je kreten izgubio tiket... – izusti Mrva ne otvarajući oči. Biiiiiiiiiiiiiiiip.
Biografija autorice
Anita Barać živi u Sinju. Već dvije godine spisateljski entuzijazam dijeli sa sinjskim kratkopričašima na radionici kreativnog pisanja.