Takav je moj Split...

Kad jednom odeš iz Splita, više nikad ništa neće bit isto. I ma koliko često se vraća, i ma koliko dugo ostaja, nije dovoljno. Nikad u svojim posjetima nemaš dovoljno vrimena za otić sam na koju pustu, divlju plažu i čitat knjigu, ili otić pogledat izložbu koja te ni ne zanima. Nemaš vrimena za stat i oslušnit grad, brojat udarce petama o kamen u mirna litnja popodneva, niti za probat svu onu spizu koja nigdi drugo na svitu nema takav okus i koje si se zaželija. A dok te nema grad postane velik, prevelik za nadoknadit kad se vratiš, i sve te manje ljudi na ulicama zna. Pitaš se di su nestala tvoja mista, ljudi, konobari koji znaju šta piješ...

Kad odeš iz Splita, prije ili kasnije on postane obećana zemlja. I svakom dalmatinskom pismon koju čuješ u tuđini, svakom slikom njegovih kaleta i mora, svakom malom radosti rođenom u tebi kad čuješ u prolazu svoj naglasak - ta titula raste.

Takav je moj Split, prožvače te i ispljune nesposobnog za život bez njega.