Šuškalica. Plišana.

1. 3. 2013.
Bože, kad će više! Ne mogu prestati misliti o tome, a onda me ponese, predaleko me ponese. Zamišljam je u svojim rukama. Pa me poslije boli. Još me više boli kad se vratim u stvarnost. Dobro mi je Ivan rekao da ne razmišljam više o tome.

2. 3. 2013
Opet su nas zvali. Nikad kraja ovim ispitivanjima. Mislim da smo bili dobri. Ona plava se činila zadovoljna. Zaboravila sam joj ime čim smo se rukovale. S njom do sada nismo razgovarali. Opet je bila Aneta. Digla je palac u zrak kad smo odlazili, da plava ne vidi. Bili smo dobri. Valjda će nas uskoro zvati.

3. 3. 2013.
Danas sam razgovarala s Ivanom. Što ćemo kad nas zovnu? Digla sam mu živac, vidjela sam. On uvijek govori da ja sve bar godinu unaprijed isplaniram. Eto jesam, pa što, što je tu loše? Debelo smo već u tome, šest mjeseci se vrtimo stalno po nekim razgovorima, davno smo se odlučili na ovaj korak. Znam da ljudi dugo čekaju i sve, ali opet, zar nije logično da o tome razgovaramo? Što ćemo kad dođe? Moramo nešto reći, pa nećemo se praviti blesavi. Samo mi je odmahnuo rukom.

6. 3. 2013.
Danas sam vidjela predivni kompletić u gradu. Žuti. To bi odgovaralo. U svakom slučaju to bi odgovaralo. Jedva sam odoljela da ga ne uzmem. Ivan bi poludio.

9. 3. 2013.
Jučer sam bila s curama na večeri. Ne vidimo se baš često u zadnje vrijeme, a ja pogotovo izostajem otkad smo u ovome. Bilo nas je devetnaest, gotovo smo se sve skupile. Meri i Tanja su se bome isprsile za večeru - a ipak im je rođendan! Svidio im se i poklon. To mi je drago. Poredalo nas za dugi stol kao da smo na piru. Saznala sam sve tračeve. Falilo mi je to žensko druženje. Baš mi je bilo dobro. Negdje pred kraj večere, Katarina se digla, da ne može više, da joj se spava. Bilo mi je čudno, tek je deset, gdje će, ali druge su to s razumijevanjem prihvatile. Sve su je milo gledale. Ništa mi nije bilo jasno. Kad se malo približila mome dijelu stola, da uzme kaput s vješalice, tek tad sam primjetila. Ja sam, izgleda, zadnja saznala. Trudna je. Do kraja večere nisam više progovorila.

10. 3. 2013.
Nedjelju sam provela u krevetu. Ne da mi se nigdje. Svi su trudni i s kolicima! Što nema nitko televiziju, jel?! Baš sam bijesna. Što sam ja Bogu skrivila?

12. 3. 2013.
Za vikend me Ivan vodi na izlet. Da razbistrim glavu - tako mi je rekao. Da se moram malo udaljiti od svega. Idemo u Zadar. To nam je bio prvi zajednički izlet kad smo tek prohodali...

15. 3. 2013.
Zvali su nas!!! Napokon!!! Bože, kako sam sretna! Ali ne smijem se puno radovati, dobro mi je Ivan rekao. Aneta nam je objasnila da se jedna maloljetnica odlučila na posvajanje. Ušla je u deveti mjesec. Njeni nisu baš najbolje prihvatili tu trudnoću. Htjela bi nas upoznati. Nosi curicu. Bože, samo da to bude to...

17. 3. 2013.
Irena, tako se zove. Sedamnaest godina. Njeni su je poslali ovdje kod tetke kad su saznali da je trudna. Nije htjela nikako pobaciti. Promijenila je i školu. Mater bi to prihvatila, objasnila nam je Irena, ali valjda ćaća neće ni da čuje za nju. Da se vrati kad rodi. Jedva je to izgovorila. Jadno dijete s takvim roditeljima. Svaka njoj čast, to sigurno nije bilo lako izgurati. Mislim da ona to zapravo ne želi, ali nema drugog izbora bez podrške roditelja. Još ni školu nije završila. Grop mi je u želucu. Čitavo vrijeme je masirala trbuh. Pitala sam je tuče li je. Rekla mi je da ne prestaje, i nasmijala se. Svidjela mi se. I mi njoj. Kaže Aneta, najviše od svih. Za dva tjedna ima roditi. Čak i kad potpiše i odrekne se djeteta, ima se pravo u roku mjesec dana predomisliti. Upozorili su nas iz Centra na to. Rekli su da su ovakve situacije specifične...

25. 3. 2013.
Čuli smo se s Anetom. Irena je još u jednom komadu, i zagrijana. Ali neki mi ćuk ne da mira, nemam dobar osjećaj u vezi ovoga. Ivan kaže da sam prava vještica, i da se ostavim ćorava posla. Rasplakala sam se. Poljubio me. Teško mi je izdržati ovo vrijeme do termina. Još sedam dana. Poludjet ću do tada. Samo o tome mislim. Ne mogu ni spavati. Budim se rano, danas opet u četiri. Doktorica kaže da čuknem Normabel i da će sve biti ok.

30. 3. 2013
Opet sam zvala Anetu. Irena je u bolnici. Otvorena je dva prsta. Beba je nisko, pa su je ostavili. Za svaki slučaj. Išli smo je posjetiti. Bilo njoj je drago. Donijeli smo malo voća i neke časopise, da joj brže vrijeme prođe. Danas sam joj vidjela mamu prvi put. Nije se ni jednom nasmijala. Zapravo, usnice joj se ni ne vide koliko ih drži stisnute. A pogled... Jadna Irena.

31. 3. 2013.
Zvala bolnicu, nema novosti.

1. 4. 2013.
Irena je rodila! Zvala sam je, da čestitam. Kaže da je puno boli. Ima pet punata. Čula sam malenu kako plače. Četiri i po kile. Bome kapitalac! Dogovorili smo se da ćemo sutra tek doći, da se ona malo odmori. Iako bih se ja isti tren nacrtala tamo. Kaže da mala puno plače, da misli da je gladna. Sestre je ne doživljavaju baš. Obećala sam joj poslati Eminu. Ona je dolje glavna medicinska. Pomoći će joj namjestiti bebu i malo oko dojenja. Bilo joj je odmah lakše. Drago mi je da joj mogu pomoći, nije njoj lako samoj.
Emanuela. Tako joj je dala ime. Sviđa mi se.
Poslije sam odmah otišla u šoping. Da izliječim živce. Ivan nije dao da ništa kupim, do zadnjeg dana. Jesam i ja luda što ga slušam! Roza benkica, tutica i pamučna kapica. Pamučna dekica, žuto-bijela s medićima. I šuškalica, plišana da se ne udari. Još je mala. I malene čarapice. Broj nula. Da se rastopiš! Ivan kaže da već pretjerujem. Al', i on je omečio kad je vidio onu miću robicu.
Rekla sam mu da je sad krajnje vrijeme da razgovaramo o tome. Ali ne želi ni čuti. Kaže da mu sve kvarim. A majke ti, što ćemo reći ljudima kad nas vide za par dana s bebom? I to s kolikom bebom! Znate susjeda, roda nam je dobacila? Hoćemo to reć, pitala sam ga. Poludio je. Posvađali smo se. Ne želi da se zna da smo posvojili dijete. A svi naši prijatelji znaju. Koji mu je Bog?! U braku smo sedam godina, a djece nigdje. Ja se rastapam svaki put kad vidim malo dijete. Ni njemu nije svejedno. Pa ne trebaš bit' Einstein da skontaš koliko je sati... Svi znaju. Budala, ide mi na živce njegov glupi ponos! Kao da je sad to neki tabu! Da je do mene, stavila bih u Narodne novine obavijest: „Čujte i počujte! Ja, Tamara Madera, ne mogu imati djece.“ Imam pametnijeg posla nego se s time sad baviti. Otišao je van. Da će prošetati. Aj ti šetaj...
Ja sam nazvala Nives. Ona me uvijek utješi. Ne priča gluposti. Ona me razumije, sve razumije. Ma ne dam mu da me iživcira! Sutra ću Emanuelu držati u rukama. Napokon!

2. 4. 2013.
Cijelu noć nisam spavala. Ni Normabel nije pomogao. Mozak mi radi k'o lud. Tko će to ugasit...
Ivan se digao isto rano. U šest. Dobro nije i prije, koliko sam se vrtila po krevetu. Poljubio me i zagrlio. Nije on od velikih riječi. Popili smo kavu skupa i do devet bauljali po kući, ne znajući gdje sa sobom. Ireni sam spremila ručak u plastičnu posudicu. Malo blitvice i teletine. Da se prije oporavi.
Sestra nas je jedva pustila, da je li znamo kad su posjete? A znamo, Boga ti, što si me se uhvatila, zar ne vidiš da ginem ovdje, otvaraj ta vrata, mislila sam se u sebi. A tko smije išta reći, još će špica dignuti nos pa nećeš prije četiri nikud.

Uhvatili smo se za ruke, i ušli.
Irena je izgledala nekako drugačije. Nešto nije bilo u redu. U sobi je sad bio i njen otac. Samo je šutio, i stajao kraj prozora prekriženih ruku. Kimnuo nam je kad ga je Irena predstavila. To je sve. Bila joj je i mama. Ona je isto šutjela. Dala sam joj spizu. Uzela je, bez da me pogleda. Mami joj je bilo drago, prvi put da vidim zrnce topline na toj ženi. Izvadila sam vrećicu s robicom i dala joj. Da ima što dati sestrama da obuku Emanueli kad budemo dolazili po nju. Šutke je uzela. Mislim da je Ivan već tad skužio.

15. 4. 2013.
Ne mogu prestati plakati. Ne dižem se iz kreveta, nemam zašto. Jutra su najgora. Zadnjih petnaest dana ne idem na posao. Bila je Nives. Nije ništa govorila. Samo je tu sjedila i slušala me. Pun mi je kufer ovih: opusti se, doći će, događa se, a što ćeš... Ma nek idu u neku stvar! Vidjeli bi njih na mom mjestu.

Ivan ne zna što će sa mnom. Smeta mu što sam potonula, ali ne zna što će sa mnom. Pokušava me izvući iz kuće, ali ne da mi se. Ništa mi se ne da. Mogla sam sad Emanuelu ljuljuškati u rukama... Govori mi da ću se uništiti tako. Kasno je za to.

29. 10. 2013.
Danas sam išla u bolnicu po nalaze i srela sam Irenu putem. Gurala je kolica. Vidjela sam male ručice i nogice iz daljine. Nasmijala se kad me ugledala. Ja sam se smrzla. Okrenula sam se, i pobjegla na suprotnu stranu k'o ofurena mačka. To sam mogla biti ja! Voziti ta kolica. Drago mi je da je ona sa svojim djetetom i to sve, ali, to sam mogla biti ja... Predomislila se. Tako je bila rekla onaj dan u bolnici. Gužvala je lancun kojim je bila pokrivena, i buljila u pod. Nije me mogla ni pogledati.

Jedva sam se dovezla do kuće. Ivan je odmah shvatio da nešto nije u redu. Potapšao je svoje bedro, dajući mi mot da sjednem. Zagrlio me. Brisao mi suze. Ljubio mi ruke. Ispričala sam mu koga sam srela. Sad joj je skoro sedam mjeseci. Plakao je sa mnom. Prvi put od kad se ovo sve dogodilo. Poslije smo šutjeli skupa. Dugo smo šutjeli.

15. 11. 2013.
Odlučili smo da selimo. Ivanova mama će u naš stan, a mi u njen. Nama je ovaj na knap a njoj će biti taman. Ionako govori da je boli ona druga prazna soba. Ona i Figaro stanu u jednosobni, a mi ćemo se baškariti u njenom. Samo, treba ga renovirati. Totale. Ima tu posla k'o u priči. Sreća, imamo novca, ako ništa drugo, pa će to sve skupa brzo ići.

15. 12. 2013.
Stan je totalno demoliran! Parketi, pločice dignuti, zidovi razrovani... Strava! Ali nešto se događa. To je dobro.

16. 12. 2013.
Kivi zelenu. Tu sam odabrala. Ivan šuti, znači može. Nives kaže da će to baš osvježiti prostoriju. Treba nam malo boje u životu.

17. 12. 2013.
Ivan je predložio da odemo na par dana u Veneciju, kad sve završi. Ugodno sam se iznenadila. Da obnovimo plamen i malo onako za dušu... Naravno, pristala sam. I tu večer smo se našli... Licem u lice, nas dvoje. Uvijek, na kraju priče, ostanemo samo nas dvoje. Falio mi je. I ja sam njemu. Pogubili smo se nekako u svemu ovome. Dobro će nam doći Venecija. Jedva čekam. Bit će to avantura. S njim je uvijek avantura.

19. 12. 2013.
Našla sam kužinu. Bila je to ljubav na prvi pogled.

23.12.2013.
Zvali su opet iz Centra. Kad sam vidjela Anetin broj, u isti tren sam osjetila uzbuđenje i strah. Imaju jednog malog, dva mu je mjeseca, ima hepatitis. Ranije je rođen. Sitan. U bolnici je proveo prvih mjesec dana. Mama ga se odrekla, prošlo je već mjesec dana. Kaže Aneta da nije htjela zvati dok se to ne riješi. Zna kako me satralo zadnji put. Ali ćaća zateže. U zatvoru je. Ona misli da će na kraju ipak potpisati. Za sada bi bili udomitelji, dok se s ocem stvar ne riješi. Sve je izgovorila nekako u jednom dahu. Rekla sam joj da moram razgovarati s Ivanom. Najhladnije što sam mogla. Ne smijem se radovati. U meni je sve vrištalo od sreće.

24. 12. 2013.
Danas idemo vidjeti Petra. Već sam mu kupila kompletić. Pamučni plavi, da mu bude meko, na mediće. I šuškalicu. Plišanu. Još je mali, da se ne udari.

27. 12. 2013.
Kad mu stavim prst u rukicu, stisne, jako. Rastopim se. Tako je malecki...

Biografija autorice
Marina Čović rođena je 30.1 2.1981. u Sarajevu.
Završila je Fakultet Elektrotehnike, Strojarstva i Brodogradnje (FESB) u Splitu. Radi i živi u Splitu gdje je i upoznala supruga. 4. 5. 2011. postala ponosna mama.
Piše priče i pjesme. To je ispunjava, čini sretnom. Velika joj je želja jednog dana vidjeti i svoju knjigu na policama knjižnice.