Na svoju štetu

Bija mi je pravi. Šta mu, moja Luce, sve nisam učinila i ugodila. A on! Volija je da mu brontulan. Sluša bi me pomnjivo i onda bi manija rukom pa se maka barenko dvista metara, da utvrdi šta sam mu rekla, a kad bi se vratija uvik bi me pogleda, manija bi opet rukom, onako odozgora put doli i opet ništa ne bi kaza. Bija mi je pravi. Volila sam ga toliko da bi mu skuvala i manu nebesku, samo da mu mogu brontulat i to ti je, moja Luce, kaza da voli. Ma ne, ne razumiš, volija je to što sam mu skuvala, a ne moje brontulavanje. Kasno sam to ćutila, a uvik sam mislila da voli oboje. Reka bi mi: Spiza ti je odlična , ali sad, molim te ka boga, malo fermaj, začepi više, pusti me da malo u miru guštan. Umukla bi ja, ugrizla se za jezik, ali malo bi to trajalo i opet bi počela. On bi po svoju reka: Svaka ti je na mistu. I maka se.

Kuvala sam mu obilato, uvik bi mu ostalo bar po pjata šta ne bi moga pojist i šta ću, bidna ja, da se ne baci, ja bi sve to pojila. I to me nabubrilo. Ma ne u drugo stanje, šta si pokvarena, vrag te, Luce, odnija. A bija mi je stvarno dobar. Znaš, lipo san do njega držala, prala ga, sumprešavala, svaka mu se riga na robu vidila. Po cili dan sam mu govorila kako sam ga lipo ušestila, a on bi se, kako Slavonci kažu, šeretski nasmija i opet bi manija rukon odozgor put doli, bilo mu je drago i tada ne bi napravi onu svoju rutu. Sve sam mu opraštala, bila sam strpljiva, joj, moja Luce, koliko strpljiva, da samo znaš. A on? Digod bi reka: Stara, da se nisi malo proširila? Nisam ti, Luce, bila zbabna, nisu za to bile godine, nego je to bila moja patnja za njega, što sam lipo i obilato kuvala, a on bidan nije moga sve pojist. Zato je on bija mršav, za razliku od mene, jer ja nisam išla šetat, a on pravi atletičar, onako mršav, zgodan, joj šta san ga volila. A i kad smo vodili ljubav, ja sam vodila računa da mu bude lipo. Znaš, sve sam ti u kući vodila, pa i u tome. Mogla sam mu reć uvik svašta. Toliko sam o njemu vodila računa da i u po posla, onoga e onoga, ajde kvragu, Luce, znaš ti dobro kojega, znala bi mu reć da bi moga kumpire posadit na gornju vlaku i onda bi on zastenja, meni se učinilo, koliko mu je bilo lipo. I da znaš, posadi je kumpire na gornju vlaku.

Joj šta sam mu bila dobra, sve sam mu učinila. Eto vidiš i sad mu toliko ugađam da ne more proć dva dana, a da mu ne stavim friško cviće u vazu i ne upalin sviću. A znaš koliko je cviće skupo. Ali šta ću. I ćutin da je zadovoljan. Eto, koliko ga volin, dala sam mu i ploču da poliraju i novi križ od bračkog kamena napravit. Uvik sam mu ugađala i patila, Luce moja. Na svoju štetu.

Marijan Komar Braco rođen je 27. siječnja 1953.godine. Vodenjak, i to kažu mu, pravi. Voli lito. I slatko. A priča. Njegova prva priča. Napisa je 6. 6.2011. ispred kuće. Vrtila mu se desetak dana prije u glavi u Veloj Luci na ruti od Kalosa do kafića Casablanca. U toj Casablanci je u Slobodnoj naša i članak o Školi kreativnog pisanja.