Gican

Bila sam mršavo, neuhranjeno dite. Mater je muku mučila kako bi mi ugurala štogod spize. Bidna je kuvala sve moguće delicije, no ja ni jedan obrok nisan uspila izist kako Bog zapovida. Ljutila se na mene, vikala, beštimala, gubila živce, a ja ni makac. Satima je isprid mene sta pjat pun ohlađene, posoljene hrane. Ja bi se nalaktila na stol i tupo buljila u njega. Bez ikakve potribe za ičim. Onda bi mater, od muke, brojila kako ću dobit sučiju i da me neće ni dragi Bog škapulat, pa ću umrit i svih njih, bez potribe zavit u crno. Bilo bi mi žaj to čut, nisan ih tila zavit u crno. To mi se činilo ništo strašno pa bi od matere tražila da mi skuva griza na mliko. Škudela griza na mliko mi je bila najlakši, a i najdraži obrok. Lako se moga progutat. Mater ne bi bila baš prisritna tim mojin izboron, ali je bilo boje to nego ništa.
Suside su joj tile pomoć, savitovale su je kako i čime će me okripit. Jedna je govorila da mi žbatije jaje sa puno cukra i doda dec prošeka. On je kripan, popravit će mi krv i otvorit apetit. Druga bi skočila: „Jesi li luda, dat joj tako debuloj prošeka, opit će se dite. Nego ti joj u žbativeno jaje stavi žlicu kakaa. On ti je kripan. Ojačat će je.“
Onda bi se oglasila moja zbunjena mater: „Di ću joj dat kakaa? Onako teško ide na stranu od mizerne spize što izi, a kakao će mi je posve cimentat.“

Vodila me moja brižna mater i u likara. Virovala je da će joj on dat koju ricetu za otvorit mi apetit. Dr. Suić bi joj reka: „Mala vam je zdrava. Je mršava i malo ka neuhranjena i puno meškinjasta za svoju dob. Ne znam koji bi vam recept pomoga kada je tako petegulasta na spizu. Nego, pokušajte je nikako zabavit dok jede pa će mahinalno gutat i nesvjesno pojist obrok.“ Mater je poslušala savjet dr. Suića. Onda su doma od moga ića činili prave makakade. Svi su od sebe činili šimje ne bi li ja otvorila usta, a oni mi na brzinu utirali štogod ića. Bile su mi drage te predstave sve dotle dok mi nije postalo teško gutat tu pustu spizu. A onda mi nikakva predstava više nije mogla otvoriti usta.

Na kraju su odustali i sve je opet išlo po mome. Gutaj ovako ili onako, ali slabo. Jedino je sigurna i učestala bila škudela griza na mliko.
I ko zna kako bi završilo to moje rano ditinjstvo da nije naša susida Iva kupila prajca.
Kada san ja vidila to lipo malo stvorenje svitle roza puti, kako me sa onim malin očima milo gleda, odma san ga zavolila. Zapravo, počela je naša obostrana jubav. Čim bi ja priskočila susidinu ogradu, on bi izaša iz svoje buže. Ćutija bi me i kada bi me vidija, od sriće bi mu skočija oni mali repić. Mazila bi ga, godilo mu je kokolavanje. Bila san nesritna što ga onako tankušna ne mogu stavit u krilo pa ga nosat ka bebu.
Kada su moji vidili koliko ja ćutin toga prajca, a i on mene, iskoristili su tu našu jubav kako bi me boje nahranili. Tako san morala najprije sve pojist pa bi me tek onda pustili priko susidine ograde, u kotac po mojega prijateja.
A onda mi se učinilo kako je moj gican nikako prebrzo presta bit mali.
Susida Iva, a i moja mater su mu u kotac stalno nosile puste ostatke spize. On je sve to pohlepno ija. Tada mi nije bija drag. Nisan mogla razumit kako može guštat u tolikoj spizi.

Približava se Božić. Mater se muvala po kužini. Činila je puste slatkarije i stalno me nutkala. Nije me bilo briga za ta slatka, ali su me puno veselile sve pripreme za blagdane. Učinit će se bor, Betlehem i pusto žaruljica svitlit će po kući.
Bilo je puno zima i mater me nije puštala vanka, pa nisan nikoliko dana vidila moga gicana.
Onda se jedno jutro čuja veliki šušur u susidinom dvoru. Meni se činilo da san čula moga gicana kako se nikako čudno glasa. Kreštavo, ka da cvili. Mater je rekla da je susidi došla svojta iz Zadvarja i da se to moj gican pripa nepoznatoga svita. Pa cvili. I još je rekla da će in ta svojta ostat do Božića i da in nimamo do tada šta ić smetat. Falija mi je puno moj prijatej.

Toga jutra dogodilo se ništo čudnega. Ja san kroz prozor moje sobe vidila kako na grani crne murve u susidinom dvoru vise niki neobični komadi škure roza boje. Pitala san mater šta su to susidi obisili na granu murve?
Rekla mi je da se to suše pole moga tek bikarenoga prajca. I dodala, nikako zavidno, da ćedu se naši susidi, s tin mesom, dobro gostit za Novu Godinu.
Nisan je odma razumila. Ali kada mi je došlo do glave šta je mater rekla, ni dragi Bog me nije moga zadržati u kuću. Priskočila san susidinu ogradu. Po dvoru su bile nike velike teće, a na šporkon stolu, ispod murve, dva velika noža. Kotac je bija prazan.
Plakala san ka juta zmija. Niko me nije moga umirit.
Mater je govorila ako prestanem revat da će mi za Božić kupit onu lipu bebu i kolica iz izloga Bonačića butige. A susida da će kupit drugoga prajca.
Ma koja kolica i beba, ma koji drugi prajac, ja oću moga gicana.
Tu moju nesriću neću zaboravit za cili život.
Prestala san opet ist.
Bilo je barufe, vike i beštimje i ja san znala često dobro ogrist.
Nije me više bilo briga oću li koga zbog moga ne-ića zavit u crno.
Sada san već u ozbiljnim godinama. Ni danas baš ne volim puno ist, ali moram priznat da u ponekoj spizi baš guštam.

Ali nikad u svome životu nisan izila komad svinjetine. Ni fetu pršuta.

Ana Grabovac dijete je splitskih Bačvica a i korijeni su joj otočni, pa joj je more oduvijek bilo blizu. Životnom slučajnošću to more obilježilo joj je život. Pratila je supruga pomorca gotovo trideset i tri godine na njegovim putovanjima. Svih tih godina pisala je brodske dnevnike za koje se nada da će jednom biti ukoričeni. Objavila je zbirku priča Moja škola kreativnog pisanja, a uskoro izlazi i druga knjiga priča iz škole pod naslovom Ćićolina.