Došle dvi ženske bacit pticu

Ovo je priča o nemogućem uzletu, neobičnom uletu i posebno značajnom letu.

Bilo je neko gluvo doba dana, ka i sam dan, i taman sam s nekog od milijun potplaćenih poslova išla doma. Do doma uobičajeno prolazim priko igrališta na dnu ulice di su uvik pasi, dica, ljudi. I dok tako gazim igralištem i mislim na ručak, zaustavi me curica od nekih desetak godina koju znam iz kvarta.
- Teto, možete li molim vas pomoć ovoj ptičici? - pita me. Ajme nemoj sad kakva crna ptičica popizdit ću ne mogu više spašavat te beštijice u kurac mislim se u sebi, ali dok razmišljam, već se nacrtam kraj nje i gledam u njene ruke. Djevojčica je držala malu pticu, neko famozno mini biće i na prvu se činilo ka da joj nije ništa.
- Šta joj je? - pitam.
- Ne znam, ne može letit, našla sam je ovdje ispod stabla i ne leti, ne hoda, ništa, samo stoji. Uzela sam pticu u ruke i gledam je. Izgleda ka orao u malom. Neke prodorne okrugle crne oči i ogromna krila. Zakon je, mislim.
- I šta da ja radim sad s njom? - pitam malu znajući odgovor.
- Pa odvedite je u veterinara - kaže.

Pozdravila sam malu i krenila sa pticom doma. Jebenti mala, di baš mene, a i ti smišna tičice, jebemu, samo san tila ručat na miru, razmišljala sam mazeći je po krilima.
Ptičica je stajala na balkonu i pila vodu na kapi dok sam čekala Sandru da me skupi i da odemo do Vanda. Uzela sam neku drvenu košaru (koju sam prethodno ukrasila - šta je Sandri bilo posebno smišno) i krenile smo put veterinara. Sandra, njena pasica, ptičica i ja. Veterinar je odma, čim je ugleda pticu, zna šta joj je.
- Pa to je kosorić - kaže ka da smo nas dvi sad s tečaja ornitologije došle.
Kad je pročita upitnike na našim licima, pojasnija je: - Često nam ljudi dolaze s kosorićima jer ih nađu na podu. Ona je dobro, zdrava je, ali ne može uzletit jer ima savijene kandžice. Zbog položaja kandži ne mogu s poda uzletit tako visoko, do stabla ili krova, rade samo male relacije letenja i najčešće lete s krova na krov. Dogodi im se često da ih na kraju mačka pojede ili da uginu od žeđi.
Super, zdrava je. Olakšanje, mislim.
- A šta ću s njom?
- Na kojem katu živiš?
- Na prvom, zašto?
- Ništa onda, pođite u nekog ko živi na višem katu. I samo je bacite. Ona će poletit do nekog stabla ili krova. I najbolje da to napravite u sumrak jer inače lete u sumrak. Uostalom, vidit ćete kad je spremna, počet će širit krila.

Na putu od Vanda dogovorimo se Sandra i ja da ćemo bacit ptičicu (znam da zvuči čudno) sa balkona njezinih staraca jer žive na petom katu. Žurno smo se popele kod Sandrinih na peti kat ali stari, koji inače spašava sve šta mu se donese, od mrava do slona, nije tija čut za ovu ideju.
- Kosorić donosi nesreću ako je u kući, nema šanse! - odbija je stari, a Sandra prošvikala: - Jebote otkad je on praznovjeran? Starci su stvarno nekad čudni. Ali nije bilo vrimena za zajebanciju, lagano zalazi sunce, a kosorić se meškolji u košarici.
- Slušaj, ajmo do kineskog, ima bar dvanaest katova. Idemo u portun, tamo imaju prozore i bacimo je od tamo.
- Ajmo! - kaže Sandra.

Popele smo se liftom u prvi kineski, požurile do prozora, ali jok – svi prozori u portunu zabrtvljeni. A kosorić širi krila…
- Sano, on je spreman, vidi ga - pokažem na ptića koji podiže krila.
- Idemo do drugog kineskog - kažem i pođemo. Ista priča, na svakom višem katu prozori zabrtvljeni. U nadi da će na zadnjem bit drugačije popenjemo se, ali bez uspjeha. A kosorić bi letija. Odma.
- Nema druge - kažem Sandri bez dovršavanja rečenice. Po njenom izrazu lica znala sam da misli neš valjda.
- Nema druge - ponovim, slegnem ramenima i pozvonim na najbliža vrata.

Otvara neki lik a iza nogu mu mali pas.
- Hmmm, ovaj, večer, znam da je ovo vjerojatno najluđe pitanje koje si ikad čuja, ali mi smo, ovaj, imamo tu u košarici jednu pticu - pokažem pokretom na mahnitog kosorića ka da će mi taj pokret značajno pomoć u objašnjavanju situacije - i ona, ovaj, ne može letit, mislim može, ali ne s poda, samo je moramo bacit s neke visine. A prozori su zatvoreni, mislim, da skratim, nemamo baš puno vrimena, ona mora letit odma, vidiš kako širi krila već, a ja živim nisko, a njen stari ne želi, duga priča, uglavnom je li ti okej da samo brzinski bacimo ovu pticu s tvog balkona? – izgovorim sve u dahu, s prenaglašenim zadnjim dijelom rečenice, dok me lik gleda u sve većem čudu i širi zjenice, a Sandra se nelagodno smješka dok klimanjem glave potvrđuje vjerodostojnost priče. Taman pri kraju mog prebrzog monologa, otvara se lift i ugleda nas još jedno zbunjeno lice.

Nas dvi pred vratima s košarom i ptićem koji sve luđe maše krilima, prvi lik u stanu, nesigurno se drži za štok vrata, pasić iza njega zainteresiran za sadržaj košare i novi lik koji je taman doša prijatelju u goste. Pogleda prvo nas dvi blido, s upitnikom u očima, a onda i svog prijatelja koji progovori, pritom ka da ni sam ne viruje u ono šta izgovara: - Ma cure su samo došle bacit pticu s mog balkona.

Ulazimo svi unutra, neobična četvorka s jednim krilatim i jednim četveronožnim ljubimcem. Puknuta ekipa, promislija bi slučajni promatrač. Stvarno je visoko, nadam se da će ti pasat, promislim i bacim pticu teatralno priko balkona. Nastupija je trenutak šutnje i gledanja oće li je na kraju opizdit neko auto, s obzirom na njeno nisko letenje i moje iskustvo u ironiji. Dobro je, leti. Huh.
- Eto, fala puno momci, mi idemo - kažem posli momenata neugodne šutnje koji su uslijedili nakon šta na je bacanje ptice sa balkona ujedinilo i zbližilo ka da smo zaustavljali asteroid od udarca u Zemlju. Oni nas otprate bez riči, još uvik valjda u procesuiranju onoga šta se upravo dogodilo. Izađemo vanka, olakšanje. Pogledamo se nas dvi i zavarimo.
- Uh, dobro je - kažem umisto zaključka.
- Nego, jesu tebi ova dvojica nekako poznata? - pita Sandra.
- Jesu, i ja sam razmišljala odakle ih znam, ali nisam imala vrimena za pitanja, bila je priša, jebiga.
- Ma meni su masu poznati - nastavlja Sandra dok se spuštamo kineskim… Ušutimo razmišljajući. Nakon nekoliko minuti Sandrin spoznajni ton prekine moje kontempliranje:
- Jebote Ado, sitila san se ko su ova dvojica! Kuzma i Shaka Zulu!
- Stvarno jesu jebote, kažem nakon šta sam u glavi u sekund odvrtila cili scenarij, od početka do kraja, i odvalimo od smija.
- Sa'š vidit kad naprave novu pismu, nešto đira došle-dvi-ženske-bacile-su-ticu - zaključi Sandra u Kuzma i Shaka Zulu tonu.

***

Nekoliko godina posli moja prijateljica upozna nekog frajera i pozove me da izađem s njom i njegovom ekipom. Igrom slučaja sidnem do tipa koji mi je poznat. Nakon iks razmjenjenih rečenica casual talka on kaže:
- Ma sorry, ali moram te nešto pitat. Masu si mi poznata.
- I ti meni - kažem, ali ostanem na tome.
- Ma sve se mislim - nastavlja - sad će ovo bit najluđe pitanje koje si ikad čula, ali… Jesi li ti prije par godina možda meni pozvonila na vrata s nekon ticon?