Dolazak mapi generacije

 Članak je u cijelosti prenesen s portala masina.rs.

Razmenjivanje odeće, doniranje hrane, udomljavanje životinja, pohađanje besplatnih kurseva, deljenje prevoza radi smanjenja troškova, sudelovanje u raznim društveno i ekološki odgovornim praksama… Ako je suditi po avgustovskom broju magazina Grazia, omladina koju interesuju gorepomenute teme čini mapi generaciju. To je postkrizna generacija mladih koja se, za razliku od japija, usmerenih na gomilanje nula na računu i vrednovanja stvari, orijentiše na sticanje iskustva i aktivistički odnos prema zajednici: „Mapiji obično rade u humanitarnim ili neprofitnim organizacijama i zadovoljstvo pronalaze u digitalnom svetu. […] Donald Tramp kao uzor postaje trend prošlosti, dok su nove ikone modernog poslovnog sveta Mark Zakerberg i novinarka Mišel Miler, koji uprkos punim bankovnim računima biraju da vode skroman svakodnevni život.“

Da li redefinisani imperativi zaista znače suštinski nov vrednosni okvir za mlade i ko su ti mladi nosioci ovih vrednosti i životnih stilova? Za početak, važno je napraviti otklon od predstave o mladima kao homogenoj populaciji. Mapijevski životni stil mahom je rezervisan za deo (visoko)obrazovane omladine koja se vezuje za određene nevladine organizacije i neformalne grupe i koja ima onaj egzistencijalni minimum koji joj omogućava da se bavi aktivizmom (istina, neki i žive od toga, no to uglavnom nije ozbiljna zarada). Imajući u vidu klasnu i geografsku diferencijaciju mladih, postaje očigledno da mladi ljudi koji nisu u dodiru s aktivističkim krugovima, kao ni oni iz sela i manjih mesta nemaju mnogo prilika, vremena, a možda ni interesovanja da učestvuju u raznim društveno-odgovornim i inovativnim akcijama.

Što se tiče mapijevaca koji deluju kroz civilni sektor, postavlja se pitanje da li to delovanje doživljavaju kao životni stil, političko delovanje ili oba? Koliko im je dato prostora za promišljanje o položaju njihovih organizacija u sadašnjem sistemu društvenih odnosa?

Nevladine organizacije devedesetih, finansirane inostranim novcem s ciljem rušenja Miloševićevog režima, pokušavale su da saniraju razne katastrofe, pri čemu je ostalo van vidokruga postavljanje temelja za novu katastrofu – uvođenje neoliberalnog kapitalizma. Zahtevajući novo društvo u kapitalizmu, zagledani u civilizovanu Evropu, nisu naslutili da to sa sobom nosi deindustrijalizaciju, urušavanje ekonomije, nezaposlenost, postepeno ukidanje socijalnih pogodnosti za najšire stanovništvo, pad životnog standarda, skraćenje životnog veka itd. Današnje NVO pokušavaju da saniraju te nove probleme i dalje ne pogađajući uzrok problema.

U takvoj situaciji, civilni sektor je verovatno jedan od najbrže rastućih sektora za pozicioniranje (visoko)obrazovane omladine (pored IT i finansijskog sektora). No verovatno je svaki mapi aktivista nebrojano puta bio frustriran zbog slabog uticaja akcija u kojima učestvuje, pa ćemo se u nastavku pozabaviti uzrocima takve situacije. Analiziraćemo tri stuba NVOizacije i šta su oni doneli mapijima i širem društvu: 1) prebacivanje uloge provajdera socijalnih pogodnosti sa države na civilni sektor, 2) prekarni/fleksibilni rad i 3) imperativ celoživotnog učenja orijentisanog na posao.

Država d’uradi nešto

Pri svakoj većoj društvenoj turbulenciji i prirodnoj nepogodi šeruju se društvenim mrežama fotke s ovim natpisom. Kapitalistička država svoje dužnosti obezbeđivanja pogodnosti/sigurnosti za celokupno stanovništvo, kao što su zdravstvena i socijalna zaštita te bezbedna životna sredina, prebacuje na individualne aktere na tržištu. Tada logika jurnjave za profitom smanjuje ulaganja u infrastrukturu, ta polja se komercijalizuju i koncentrišu u velike centre, ostajući nedostupna ljudima iz provincije i sa margine. Kada svemu tome dodamo deindustrijalizaciju i urušavanje ekonomije, koje sa sobom nose nezaposlenost, te manje prihode, stanovništvo ima vrlo limitirane mogućnosti da isfinansira svoje bazične potrebe.

Kada i država i tržište zakažu u obezbeđivanju potrebnog životnog standarda, na scenu stupaju fondovi Evropske unije i raznih fondacija, koji su oslonac mapi aktivizmu. Ovim se krpe državne politike i akcije nevladinih organizacija. Fondovima se podstiče obezbeđivanje podrške stanovništvu kroz nevladin sektor, koji pak nema kapaciteta da kontinuirano podmiruje potrebe svih potencijalnih korisnika u celoj zemlji, jer je obim posla koji je ranije obavljao javni sektor dobrim delom sručen na znatno manji broj onih koji su zaposleni ili volontiraju u civilnom sektoru, a sve to u paketu s limitiranim sredstvima iz fondova. Mladi koji su tako angažovani stavljeni su u nemoguću poziciju rešavanja makroproblema, te uprkos njihovom radu i entuzijazmu, domet akcija u kojima učestvuju retko biva vidljiv van njihovih relativno zatvorenih aktivističkih krugova. Dobra volja i veliki trud očigledno nisu dovoljni za generalno unapređenje situacije, jer kretanje od sebe može eventualno privremeno da sanira simptom, ali ne i uzrok problema koji je sistemske prirode.

Hoćemo fleksibilno radno vreme

Negde u vreme rasprava o novom Zakonu o radu promovisana je fejsbuk grupa s ovim nazivom. Mladi su joj se masovno pridruživali. Nema ničeg lošeg u želji za upravljanjem sopstvenim vremenom tako da se ima prostora i za posao i za prijatelje, porodicu, hobije, no fleksibilizacija je upravo donela manjak kontrole nad vremenom i egzistencijalnu neizvesnost. Mladi koji su se sklonili od loših i dosadnih poslova u nevladine organizacije s kojima su želeli da naprave neku promenu, suočavaju se s predimenzioniranim radnim obavezama i nedefinisanošću njihovog trajanja. Sve je fleksibilno, sve je po potrebi, rade se i organizacioni i administrativni i PR i svi drugi poslovi. To u nekim situacijama zna biti dosta zabavno i saznajno korisno, ali je često neadekvatno plaćeno i na duže staze iscrpljujuće. Usled vrlo ograničenih sredstava koje nevladine organizacije projektno dobijaju, angažuje se manji broj ljudi od potrebnog, što onda rezultuje povećanim opterećenjem i često nepredvidivim radnim vremenom. A kako odbiti takve uslove, kada je to trenutno možda jedini kanal za bilo kakvo zaposlenje, neku minimalnu promenu i doprinos zajednici? A opet, do kada će se pristajati na ove okvire u kojima se mnogo truda ulaže za realno minimalne doprinose? Oni koji su duže u civilnom sektoru već neko vreme uviđaju njegovu neodrživost, posebno sada kad se mnogi strani donatori povlače jer su ovde ispunili svoje ciljeve uspostavljanja civilnog društva.

Uči (i radi) samo ko mora

Svaki mapi ima nekoliko različitih iskustava volontiranja i sličnih praksi koje je radio zato što deli vrednosti organizacije kojoj je doprinosio i/ili je hteo nešto da nauči. No pored pozitivnih aspekata ovakvih angažmana, pojavljuje se i dosta negativnih: od nesigurnosti i nedefinisanosti posla, preko upitnog uplaćivanja doprinosa do iskorišćavanja besplatnog rada kroz volontiranje i neplaćene prakse. Besplatni rad se instrumentalizuje da bi se smanjili izdaci za radnu snagu. Sve je više mladih prisiljeno da volontira u raznim organizacijama u nehumanim uslovima samo da bi nakupili potrebne reference u CV-ju, jer se za dobijanje posla zahteva sve više kvalifikacija i preporuka, s obzirom na to da neretko jedna osoba mora umeti da radi poslove koje je ranije obavljalo nekoliko zaposlenih. Tada se radne i stručne prakse, pod izgovorom sticanja iskustva, zloupotrebljavaju za pribavljanje besplatne radne snage koja obavlja poslove koje projektno finansirani zaposleni u NVO-u ne stižu da obave.

U pozadini ovog trenda nalazi se imperativ celoživotnog obrazovanja,[4] koji su pedagozi i andragozi uglavnom bespogovorno nekritički prihvatili te implementirali u državnu politiku, dok mediji taj hegemoni diskurs dopunjavaju autofašističkim člancima o lenjom narodu koji sedi besposlen i uporno odbija da se usavršava. Neke tržišno orijentisane NVO baš su tu našle plodno tle za svoju delatnost karijernog vođenja i savetovanja koju potkrepljuju parcijalnim statistikama i izokrenutim indikatorima, zanemarujući sistemske procese koji oblikuju ekonomiju tako da se formira tržište na kome je oko polovina mladih nezaposlena. Da razjasnimo, nije problem celoživotno obrazovanje samo po sebi, već je problem kada se ono predstavlja kao lek za nezaposlenost, čiji uzrok uopšte nije loša kvalifikaciona struktura stanovništva, već sistem u čijoj je prirodi da stvara krize, ekonomske potrese i zasićeno tržište radne snage. O tome svedoči i fotografija reklame sa CNN-a koja je prozujala internetom, u kojoj se investitori pozivaju u Srbiju zbog visokokvalifikovane a jeftine radne snage.

Od želje za doprinosom zajednici do reprodukovanja mehanizama koji razaraju zajednicu

Izneverena očekivanja mapija na kraju često vode u dva smera: 1) ozlojeđenost se pogrešno okreće ka onima koji nisu angažovani na sličan način i oni se targetiraju kao odgovorni za to što nam se društvo raspada, 2) prezir se okreće ka državi, koja ne prepoznaje odgovorne mlade i ne stvara normalne radne uslove za njih i njihove aktivnosti. Imajući na umu sve gore pomenuto, nije teško zaključiti da diskurs nametnut mapijima, iz kojeg proizlaze ovakvi zaključci, zapravo nije ništa drugo do forma neoliberalne ideologije zaodenuta u etičke vrednosti i mantru o društvenoj odgovornosti, a bez materijalne podloge. To znači da je entuzijazam mapija protraćen, u smislu da njihovo angažovanje ima mali uticaj usled devastirajućih efekata neoliberalne politike, koji potiru sve one inicijative da se učini nešto dobro za zajednicu i okruženje. Generacija mladih zarobljenih u civilnom sektoru koristi se kao maska za ovaj nehumani sistem, a u situacijama kada problematizuju neke od stubova tog sistema, mada i dalje često nesvesni šire slike, postaju njegova direktna meta.

Ideja nije zagovarati pasivnost i odustajati od obrazovanja i angažovanja, već tome priključiti i zahtev za drugačijim ustrojstvom društva (politike i ekonomije), u kome potencijali i angažman nisu protraćeni, ne služe kao zamena za ono što država treba da obezbedi svima, već zaista predstavljaju razvoj na ličnom planu i dodatni doprinos zajednici i okruženju. To se neće desiti u kapitalističkom sistemu i kapitalističkoj državi. Čak i da kopiramo EU recepte, koje su vladajuće ekonomije krojile po svojim potrebama i mogućnostima, oni će nas ostaviti zacementirane na periferiji evropskih i globalnih ekonomskih i političkih dešavanja.[5]

„Mapije odlikuju avanturistički duh i sklonost ka promenama, jedinstveni su i vole sve što je drugačije“, navodi se u članku iz Grazie. Hoće li te avanturističke sklonosti mapija uspeti da prozru današnji sistem te doprineti povezivanju s drugim društvenim akterima s kojima bi stvarali novi svet, temeljen na drugačijem sistemu društvenih odnosa?