Bitipatibi: bend koji gleda u patike

Ivan Skopulovič (gitara), Dragan Mihajlović (bas), Danilo Luković (bubnjevi) i Una Gašić (vokal, klavijature): ova imena čine beogradski Bitipatibi, shoegaze bend originalnog imena i jednako originalne muzike. Shoegaze je žanr čiji se počeci vežu uz britanski indie rock s početka 80-ih i 90-ih, no u bendu Bitipatibi dobio je novu interpretaciju, a o tome svjedoče i odlične kritike njihova prvog albuma Lešnici divlji. O prošlosti, sadašnjosti I budućnosti benda razgovarali smo s Unom Gašić.

Kako ste se i kada okupili i počeli svirati?

2009. su nastale prve pesme, bez ideje da to bude bend. Dragan Jovanović i ja smo pomoću programa GarageBand počeli da pravimo muziku, pesme su bile za bas gitaru i sint, uz ritam mašinu i semplere. Prijateljima se dopalo i nagovarali su nas da napravimo bend, neki su poželeli i da budu članovi. U jednom trenutku imali smo dve gitare. Dugo se nije ustalila postava, muzičari su imali bar još jedan, ako ne i dva benda pored, ali smo uspeli da dođemo do trenutka kada možemo da snimimo studijski album, da bi bend posle toga prestao sa radom, a album nailazio na odlične kritke, stižu nam i pozivi za svirke. U međuvremenu pravim pesme u kućnoj varijanti, i objavljujem demo snimke na Bandcamp stranici. Posle dve godine se okupljamo, i od starih članova ostali smo samo gitarista i ja, pridružuje nam se novi basista, a posle par meseci i bubnjar, i konačno radimo promociju albuma Lešnici Divlji.

Vokal je poprilično blag i u skladu s tekstovima (mene osobno podsjeća na Mazzy Star), jesi li imala i neko glazbeno obrazovanje ili je sve produkt samoukosti?

Hope Sandoval mi je omiljeni ženski vokal, pravi divnu muziku. Završila sam osnovnu muzičku školu, svirala sam klavir.

Tekstove pišeš isključivo ti? Ostavljaju dojam da je riječ o uglazbljenoj poeziji i da je sadržaj primarno osobna impresija. Je li to tako ili je to loša interpretacija?

Tekstove pišem ja, i uglavnom su ljubavni, ideja je uvek da budu u sklopu muzike, i nastaju često zajedno. Ima i takvih koji se javljaju u toku dana, zapisujem ih u sveščicu.

Pišeš li i inače poeziju, onako privatno, ili su tekstovi isključivo namijenjeni da se uglazbe?

Ponekad.

Kad smo kod teksta, ima bendova kojima je tekst sporedan i samo je pratnja glazbi, a ima ih i s kojima je slučaj obratno. Stavlja li Bitipatibi veći naglasak na jedno ili su oba aspekta podjednako bitna?

Prvo primetim muziku, kada slušam neki novi bend koji mi se sviđa, brzo dođem do tekstova, i mislim da mi se još nije desilo da tekstovi budu loši, uvek se vidi veliki trud. Kod nas sve nastaje iz nekakve saradnje teksta i muzike, i podjednako je važno. Ne pevam od početka do kraja pesme bez prekida, ali to ne znači da je tekst manje važan.

Teško vas je svrstati u jednu žanrovsku ladicu. Smeta li vam kad mediji to pokušavaju i kad uz vaše ime dodaju shoegaze ili dream pop ili biste radije ono što radite etiketirali određenim žanrom/žanrovima? Drugim riječima, kako bi definirala zvuk benda ako misliš da mu je uopće definicija potrebna?

Trudimo se da napravimo atmosferu ambijentalnim gitarama i klavijaturama, snenim vokalom, zanimljivim ritmovima, to je vožnja kroz predele u pesmama. Bendovi koje volim su često iz tog shoegaze, dream pop okruženja. Shoegaze, ime kaže: gledati u patike. Ivan često gleda u pedalboard dok svira kako bi kontrolisao efekte i stvorio raskošan, sanjivi / dreamy / zvuk. Ja isto to radim, samo sa klavijaturama. Danilo svira na potpuno nov način sa nama, inače je bubnjar u mnogo glasnijim bendovima.

Na Lešnike divlje dosta se čekalo, Bitipatibi je zamalo prestao i postojati. Sprema li se novi album? Kakav vam je uopće tempo stvaranja, koliko se često sastajete i svirate skupa (u svibnju ste svirali u beogradskom Domu omladine, predstavili i neke nove stvari, znači li to da se ipak nešto sprema)?

Radimo na novom albumu, ako sve bude išlo kako smo zamislili, na proleće će biti gotov. Nekad sviramo svaki dan po osam sati, kad su koncerti blizu, pa se malo zasitimo i radimo na idejama kod kuće, i tako sve u krug.

Jeste li napravili ikakve žanrovske pomake u odnosu na prethodni album?

Želim da album bude jedna celina, da se sluša u dahu, da se pesme ne izdvajaju i ne preskaču. Da ima više klavira, ambijentalnih gitara, raznih udaraljki, dosta efekata na bubnjevima, zvukova iz prirode... Da bude više studijski, manje svirački. Prvi album je svirački , ništa nije dosnimavano što inače ne sviramo na koncertima, tako stvarno zvučimo uživo, i ne možemo mnogo da razočaramo publiku koja se vezala za zvuk.

Imaš li favorita na hrvatskoj i srpskoj rock sceni među novijim generacijama bendova ili su ti bliskiji ipak oni koji postoje već dulje vrijeme? Što je sa stranim uzorima, ako ih ima?

Veliki sam ljubitelj nove scene i Novog vala. Posebno mi se sviđa to sto rade Denis Katanec, Pridjevi, Kimiko, WoO, Inje, Autopark, i mnogo bendova sam sad zaboravila. Od stranih bendova na Bitipatibi su sigurno uticali Morphine, Mazzy Star, Slowdive, Stereolab, Bowery Electric, Stone Roses, Spacemen 3.

Kritike prvog albuma bile su odlične i brojni su prepoznali originalost benda. Misliš li da je muzika koju stvarate prihvatljiva za šire mase i je li vam to uopće bitno, ta široka prihvaćenost?

Ako uzmemo u obzir nežan ženski vokal, ljubavne tekstove, pesme koje se mogu pevati uz pratnju akustične gitare ili klavira, i koje na albumu i na koncertima sviraju muzičari dugo poznati u tim vodama, mislim da jeste. Volela bih da naša muzika nađe put do svih kojima bi se mogla dopasti. Aranžmani su takvi verovatno zbog muzike koju volimo da slušamo, nikad ne izlazim u prvi plan na sceni, zamišljam bend kao jedan talas sa bine. Na probama često sviramo pesme drugačije, nekad akustično, nekad sa dva basa, ali i dalje su to te iste priče o ljubavi.

S obzirom na pritiske tržišta, koliko je uopće, po tvojem mišljenju, moguće zadržati originalnost a istovremeno barem djelomično i živjeti od muzike?

Trudimo se da ne budemo u velikom minusu.

Kako promovirate bend? Radite li to vi sami ili marketing i PR prepuštate nekom drugome?

Ja radim taj deo i ne znam o tome mnogo, do skoro se baš niko time nije bavio i to je bila velika greška, bend je sporo napredovao i nije mnogo svirao. Ne sviramo ni sad mnogo, ali počeli smo da razmišljamo kako bi izgledala ta mini turneja, imamo i neke kontakte, vrlo smo raspoloženi .

Kad si u ulozi slušatelja, što najradije slušaš? I, možda jednako važno, koga rado čitaš?

Trentuno mi prija Laradford, Pan American, Brian Eno. Album Sofa Surfersa Sofa Surfers. Volim da slušam Radio Beograd, treći program, snimke sa festivala savremene muzike. Posebno mi se dopao album prvenac King Krula. Soundtrack za novi Džarmušov film Only Lovers Left Alive je odličan. Zatim dva Dejvida: Dejvida Birna Kako radi muzika i Dejvida Tupa Okean zvuka.

Neki kažu da sretni ljudi ne pišu poeziju. Je li i kod tebe tako ili ipak stihovi dolaze i u sretnijim vremenima?

To je tako, pišem kada sam srećna, ali kada se desi nešto što me rastuži, bude urgentnije, zaokruži sve, i više radim. Trudim se da pišem o vremenu gde ništa nije konačno, gde ima puno optimizma, čežnje i pitanja.



Album Lešnici divlji može se preslušati i preuzeti na Bandcampu, a bend se može pratiti i putem Facebooka.