Kad se stipendija ispusti

Ma odakle ti ta vešta? Nije valjda?! Osmjehnem se i sve je jasno. U mom malon kokošinjcu osmjeh nakon takvog pitanja je najjasniji odgovor. Da, to šta upravo nosin na sebi je kupljeno u Second Hand dućanu. Onda obično uslijede pitanja Kako? i Zašto? i zaključci kako su baš takve majice sad stigle u Top Shop. Pa da, "princip je isti, sve su ostalo nijanse“... Nijanse su u ovon slučaju teške nekih stotinu kuna po kupljenom komadu. Jednostavno, potrošin dvista kuna, a u ruci iman barem petnaestak komada robe. Nijanse, dakako...

Recesija zbog indeksa

Mene je recesija dovatila nešto prije nego ostatak svita. Bilo je to otprilike u onon trenutku kad mi je profesor upisiva zadnju ocjenu s prve godine u indeks... tad san svatila da mi je prosjek potreban da zadržin stipendiju miljama daleko... toliko daleko da ga nisan ni vidila tamo iz one fakultetske dvorane. Drugi faktor je bila moja linost i nezainteresiranost za svakodnevno anketiranje sugrađana i sudržavljana telefonon.

Lako se odreć rada, ali odreci se ti krpica baš u trenutku kad si razvila stanje koje neki zovu opsjednutost! Internet je baš tada, za dišpet meni, posta preplavljen modnin blogovima i stranicama posvećenim modi i odjednom su se svi oblačili nekako bolje i dućani su poboljšali svoju ponudu. A ja u ormaru iman, brat bratu, svega desetak nosivih komada robe. Tipičan sindrom ajme meni, pa neman ništa za obuć.

Đava odnija internet, rekla bi moja mater, al' san uspila i nešto korisno tu vidit. Naletila san na članak o otvaranju Second Hand dućana u Splitu. Kažu da se roba dostavlja direkt iz Europe i prodaje na kile. Pa 'ajmo provat! Uputile se moja stara i ja u novi pohod. Idemo štedit i bit šik istovremeno.  Živi bili pa vidili.

Ajme šta van je lipa vešta, di ste je kupile? (foto: Ž.Šunjić)

Bitka za krpice

Da se razumimo, nije to bila kupovina. Bila je to bitka, u najmanju ruku. Nisi se mora borit sa ženskima u navali na krpice ka šta je slučaj na sniženjima, al' i ovdi je bilo nekih otežavajućih faktora. Prvo se triba čovik priviknit na onaj neki čudni miomiris koji se uvuka u svaku poru tog prostora. Pa triba malo istrenirat ruke i svaki komad pogledat. Triba, brate, imat i malo mašte i zamislit taj neki zaostali komad robe iz 1972. u kombinaciji s nečim, jel, modernijim. Fala Bogu, mašte nam nikad nije falilo, a i stara savršeno barata mašinon za šivanje pa i svaka moja ideja bi se lako mogla ostvarit.

Polako nam je odlazak u to sirotište za robu posta običaj i redovito smo obilazile višalice. Nije se tribalo ka vanka borit za komad robe. Ovdi su, uz nas dvi, jedine mušterije bile babe. A fala Bogu još uvik mi se ne sviđaju iste stvari ka i njima.

I tako san, polako ali sigurno, skupila robe za koju se uvik neko zaklinje da je ista, ali ISTA, ka ona u xy dućanu i ubrzo su mi dva ormara u sobi postala premala. 'Ko pametan ne bi tako kupova? Ne znan... Provala san vodit svoje kokoške i sve zainteresirane, ali je sve završilo na dva – tri kupljena komada robe i zaključku kako je to super, al' je teško nać nešto šta ti se sviđa, a šta ne triba pripravljat. A i sve nekako čudno ... smrdi...

Ne znan, možda previše suosjećan sa svin i svačin pa san prišla i na bidnu robu, ali meni i dalje nema većeg gušta nego ubrat desetak dobrih komada tamo i spasit ih od smrti. Nije tako loša ona kad neće Muhamed brdu, onda će brdo Muhamedu... Brdo robe, ako smin dodat :)

napisala: Kike