Ljubav ostaje zadnja

Ljubav ostaje zadnja

Poslin svih nabrojenih svetaca, počeja je nabrajat bivšoj šta dicu ništa ne uči, ni prat ni kuvat... Ubacija je šalšu i doda speštani luk i petrsimul iz zamrzivača. A i ova njegova Mare zna samo skuvat manistru na šalšu.

 „Moran ić, Mare, a baš bi ti ga s gušton provuka još dva, tri puta...“
„Prije bi mi se puno finije obraća, sićaš se sa ono: Ajme kako si lipa...“
„To da si lipa san ti reka samo jedanput i odma si zapamtila. Vražje žensko! Nego, di si mi stavila postole?“
„ Ajme, oli nemoš ostat ručat, ne radi se danas, spremit ću ti manistru na šalšu...“
„A bi ja, nego teta Zore danas ide ranije ća, pa nema ko pazit na mater, a danas je i moj red za dicu. Iden ja, darling, čeka me jeben vikend, vidit ćemo se opet u ponediljak.“

Tonča je upeklo sunce dok je pritrča s jednog kraja Radunice do drugoga di mu je kuća. Tonči je inače cili dan provodija u svojoj radioni, glavon i rukama u motorima. Zato je uvik koristija priliku da ga uvati sunce. Ali danas mu se sunce nije sviđalo jer bi stara skroz porebambila od vrućine, a s njom i dicon će sam provest cili dan. Nije ni otvorija kućna vrata a teta Zore ga je poljubila i brže bolje utekla. Mater je u dnevnoj sobi slagala i privrtala neke stare krpe koje bi joj dali kad je tila nešto radit.
„Iden na Pazar kupit blitvu, nema ništa za ručak.“
„Mama, evo ja san kupija blitvu, ne triba ić na pazar.“
„Ajme fala ti, al iden ja na Pazar, šta triba još kupit?“
„Ništa! Ništa ne triba kupit!“

Navikla je da kuva i ide u spizu pa je teško bilo s njon u vrime ručka. Nije mogla dugo odit jer su je bolile noge a do Pazara je priko Radunice s njon tribalo ić više od pola ure i pitanje je bi li to ona sad više i izdržala...  Paula i Laura su banile stilom drumskih razbojnika i razletile se po prostoru. Torbe po podu, cipele di bilo... Počele su uglas pričat o nekom pokusu i šta će radit danas.
„Dico, šta bi vi da van baba kupi? Ide baba na Pazar!“
„Aj baba, reci koje smo mi, kako se zovemo?“
Bacila je prema njoj vragolasti pogled jedna od dvije osmogodišnje curice identična izgleda. Druga blizanka je prihvatila igru i mirno motrila baku.
„Aj, ne zajebajite babu, lipo je poljubite. Pitajte je kako je.“
„Kako si, baba?“
„A dobro, ćerce, samo me malo boli glava, i nešto me u prsi uvatilo, i drob me boli već dva, tri dana, nešto san slabo i na noge, brzo se umorin... A šta ćeš, isto moran otić po spizu. Gren na Pazar.“
„Oćemo, mama, otić ćemo na Pazar, nego ti očisti ova dva kumpira i pričuvaj malo Lauru i Paulu, a dotle ću ja spremit blitvu. Laura i Paula, vi sve znate, već ste velike cure, lipo pomognite babi i pričuvajte i vi nju malo. Ne mičite se nigdi od nje dok ja ne spremin ručak.“

Tonči je otiša u kužinu i upalija plin. Ulija je ulje u stari materin crveni lonac sa bilim tačkama koji ga odmalena podsjeća na gljivu ludaru. Prokleja je sve svece šta mora čistit kapulu umisto da igra na mali balun sa ekipon iz kvarta. Kapula je zašištala na vrućen ulju i sad je malo vrtija drvenon žlicon dok je nestrpljivo drža konzervu sa šalšom. Poslin svih nabrojenih svetaca, počeja je nabrajat bivšoj šta dicu ništa ne uči, ni prat ni kuvat... Ubacija je šalšu i doda speštani luk i petrsimul iz zamrzivača. A i ova njegova Mare zna samo skuvat manistru na šalšu. To je i on naučija u DVA dana, mogla se ona malo više educirat. Brujet, e da mu je pojist brujet... Kako mu je samo mater nekad lipo spremala brujet.
„Aaaaaaaaa, glupačo! Tata, prokinila me Paula u rebra!“
„Laže, ona je mene prva!“

Laura i Paula su otvorile škafetine sa babinim ručnim radovima i starim svilenim maramama i stavljale ih sebi i babi po glavi... Pa su našle onu sa zlatnim vezom i počele se natezat oko nje. Laura je vještim pokretom udarila Paulu laktom po bubrizima, ali kao slučajno. Paula je ogrebala Lauru priko brade bez uvoda pa je njoj počela kapat krv po marami.
„Glupačo, vidi šta si napravila.“
„To san ja prva uzela!“
„Uf!“ Tonči je slega ramenima i uputija se u dnevni boravak. Nastoja je objasnit curama da se nije lipo tuć, da se moraju dogovorit, da je razgovor jedini način na koji oni mogu funkcionirat ka obitelj te da fizičko nasilje nije nikakva zamjena za dogovor a dogovor kuću gradi... Mislija se kako bi ih s gušton opizdija po guzici ovon kuhačon dva,tri puta, ali bi mu onda bivša zabranila viđanje, zvala bi Centar za socijalni rad, plakala bi isprid svita, ukratko, popila bi mu krv na kapaljku.
„Ajte, dico, lipo pazite babu. A di je baba?“
Iz kužine je prokulja crni dim koji je žestoko smrdija na izgorenu plastiku. Baba je stavila plastični instant čajnik na plin. Crna plastika se poput korijena uhvatila za ludara lonac i razlila po crvenoj šalši. Paula i Laura su promatrale zadivljeno prizor. Tonči je počeja urlat.
Baba je mirno zaključila: „A izgorija van je, dico, ručak. A nema veze, skuvat će van baba nešto drugo. Baš san se uputila kupit spizu. Tonči, tribamo šta prije otić do pazara.“

Nekako su stigli do pazara. Svi su bili grintavi od vrućine. Metež je ima žučni ton. Nije bilo prodavača koji nije bar nešto prigovorija. Tonči je drža babu ispod ruke a Laura i Paula su se izmjenjivale na drugoj babinoj ruci. Baba je puvala i zastajala svako dva koraka. Brisala se starom krpom koju bi joj ugurali svaki put kad je nešto pitala. Tonči je bija na izmaku snaga. Majica na leđima mu je bila zalipljena od znoja. Svaku malo je jebava nekoga sveca. Dica su ponavljala ka papige:
„Ka ćemo doma, tata, vruće nan je.“
Baba je pitala: „Di san ja?“
„Na pazaru!“
„Nije ovo Pazar, ovde je puno stranoga svita... Di je teta Petra? A di je šjora File šta drži verduru? A momak, a koji si ti, a?“
„E, a koji san ja? Koji san ja tovar šta se ovako grčin, i jeben i mučin? Koji san ja debil, aj reci ti meni? Koji san ja?“
„Ti si moj Joško, moj stariji brat.“
Joško, njen stariji brat je umra prije bar petnaest godina. Tonča je uvatila muka i bilo mu je žaj šta se istresa na mater. Steglo ga je oko srca jer je zna da se mater osjeća izgubljeno u svitu koji više ne poznaje.

Laura je tiho upitala babu: „Baba, a jel znaš koje smo nas dvi?“
„Vas dvi... Ne znan... Ne znan koje ste... Ali znan da vas puno volin!“

Biografija autorice
Ana Karabatić rođena je 11. ožujka 1977 u Splitu, završila višu ekonomsku u Splitu i grafički dizajn u Zagrebu. Majka dvoje djece, ima poljoprivredno obiteljsko gospodarstvo i proizvode domaće sapune na bazi maslinovog ulja.

Info zona Facebook