Šo!mazgoon kicks ass!
Insulomanija. Čista. Ovo je bia subjektivni dio. Upad je bia 25 kuna, cijena na koju se lagano navikavamo i ruku na srce nije nepriuštiva. O'Hara opet puna, a takva će i ostat dok je jedina. Još koje misto na kojem bi mogli ubijat duge zimske noći ne bi bilo zgoreg, a i konkurencija bi se zaoštrila pa bi se sve boljin i boljin programima ...
Šo!mazgoon... glupo je sad uopće raspravljat o tome kakva je to svirka bila. Bila je dobra. Poslovično. Al nije to ništa strašno, čudno, iznenađujuće, vau ili već kako. U biti, to je vrlo prirodno. Jer, recimo, ako se zaposliš u neki lanac brze prehrane koja usput začepljuje, na,recimo, odjelu vezanom uz preradu kumpira i tu provedeš tridesetak godina kontinuirano režući kumpir na tanke fete, pravilnog oblika i iste debljine, onda je za pretpostavit da ti je to vrime dovoljno da se ispraksiraš, i samo te čudo može spriječit da svaka tvoja daljnja feta bude takva, a u protivnom si stvarno antitalenat. Pa eto tako je otprilike i sa svirkon.
Baren šta se njih tiče. Practice makes perfect! Da ne duljim, ono šta oću reć, a u slučaju da se izgubilo negdi između prethodnih beskorisnih crta je: Šo!mazgoon je koncert odradia bezgrešno! Rutinirano, reklo bi se. Ili još, tradicionalno dobro. Zato jer oni to tako uobičavaju radit i to iz razloga jer drukčije ne znaju. Profići. Prominili bandova, više nego ću ja že... nebitno.
Dakle u njihovom stvaralaštvu nakotilo se dosta materijala, tako da su bez problema održali svirku od dvi ure, a mogli su bez problema još najmanje toliko da ne ponove ništa. Uveseljavali su nas pismama na nekom čudnom jeziku koji mi vlaji ne razumimo, al pravom vlaju to ne smeta da se lipo zabavi. I da ih zavoli. I da se priko njih siti koliko voli otoke i cili onaj štih šta otoci skrivaju, i koliko mu je pun k...ufer ovog grada, tu i tamo, i koliko bi ga koji put bilo dobro zaminit nekin manjin i kako bi bilo dobro koji put zaspat uz zvukove mora koje se valja po stinama i sitni i njih i sebe, a ne uz zvukove i smrad onih idiota koji zasmrde svojin gumama cili zrak dok se preseravaju po bidnoj ulici nekog zabijenog kvarta. Nekad fali takve idile koju ode dobivamo na kapaljku, a djeluje poput infuzije koja te digne kad ti dopizdi sve to lagano.
Insulomanija. Čista. Ovo je bia subjektivni dio. Upad je bia 25 kuna, cijena na koju se lagano navikavamo i ruku na srce nije nepriuštiva. O'Hara opet puna, a takva će i ostat dok je jedina. Još koje misto na kojem bi mogli ubijat duge zimske noći ne bi bilo zgoreg, a i konkurencija bi se zaoštrila pa bi se sve boljin i boljin programima vabilo svit. A u tom slučaju i Šo!mazgoon bi nama brzo nazad, a i hrpa inih. Jer ovo je malo, dajte nan jošš!
Naprosto, Show must go on!
