Papua - Nova Gvineja
Dočeka nas je vrući tropski zrak te domoroci obučeni u slamu, škojke i lišće. Žene golih prsiju su nan stavjale cviće oko vratova pri tom plešući uz ritmove bubnjeva. Nisan puno pensa nego san in se pridružija, plesa san koda san tamo rođen.
Uvik san mašta o tom da izvižitan cili svit i proživin svoje snove koji su nekada izgledali neostvarivo... i tako je doša dan kad san dobija ponudu HRS-a da postanen član Hrvatske ekspedicije u Novoj Gvineji. Oma san prihvatija izazov. Tako smo se zaputili na taj daleki vijađ, dvoje purgera i dva dalmatinca. 26 uri smo se vozili avionon dok konačno nismo sletili u Port Morzby di smo prije izlaska iz aviona čuli glasne plemenske bubnjeve. Dočeka nas je vrući tropski zrak te domoroci obučeni u slamu, škojke i lišće. Žene golih prsiju su nan stavjale cviće oko vratova pri tom plešući uz ritmove bubnjeva. Nisan puno pensa nego san in se pridružija, plesa san koda san tamo rođen. Oduševjeno su me prihvatili. U ton gradu smo ostali nekoliko dana u hotelu, budući da je smišten u srcu savane, fibra bi skakala priko 40'c ka od šale. Za razliku od nekih ja san baš uživa u tin tropskin vrućinama. Dane san provodija igrajući sa crncima rugby po plaži. Služe se teško razumjivin slomjenin engleskin, a između sebe plemenskin koji se ne konta njanci riči. Za potpuni ugođaj pogledajte i fotogaleriju ;)
Skužija san da jemaju dosta slobodna vrimena, priroda in je dala sve tako da i ne tribaju rintat. Nakon Morzbija smo otišli na škoj Manus di počimaju zanimjivi momenti. Tamo je bilo organizirano neko kajakaško takmičenje zbog kojega san navodno i doša, ali oma san ja to odj...ba i otiša u prašumu. Ja san sve to iskoristija da se domognen ovako daleke zemje, a za nadmetanje me nije bilo briga. Uputija san se u svoju avanturu, a oni neka veslaju.
U ruksak san metija masku, disajku, peraje, nešto vode i spize i uputija se u srce šume. Sama divjina oko mene, umisto golubova i vrabac uokolo su letili letipsi (vrsta šišmiša veličine orlova), rajske tice i druge bučne tičurine. Vidija san i najveće krokodile na svitu, morske beštije koji slove za najagresivniju vrstu. cili dan san se probija kroz gustiš u nadi da ću naić na kakvo pleme i upoznat njihovu kulturu.
Pridvečer kad me već počela vatat panika naletija san na starog poglavicu (Thomas n Polume) koji mi se nacerija svojin crvenin zubima. Odveja me na drugi škoj sa svojin autentičnin kaićon napravljenin od palminog debla, di me upozna sa ostatkon plemena. U početku su me malo čudno sinjavali, ali su me posli i zavolili. Živija san totalno na njihov način, daleko od civilizacije, pripušten instinktima i prirodi. To bi značilo da san pija kišnicu koja se skupja u pirije o slame, rana je bila, riba, voće i povrće. Za razliku od nas oni love iz dana u dan samo onoliko koliko in je potrebno.
Svaki dan san iša u njihovin nestabilnin brodima na more u ribolov. U modrilo izvan koraljnih grebena di smo bili okruženi tigrastin morskin pasima (najbrži od svih psina - judožder) nadajući se da ćemo čapat barakudu ili crvenog cara. Zanimjivo je da se rane iskjučivo rukama sideći isprid kolibe uz vatru. Prvi san put u životu ija mrave i njihove ličinke posute kokoson, sve je to bilo živo. Dok san žvaka to egzotično ilo ćutija san kako mi mravi grickaju desni i jezik, al okus je neloš. U selu postoji zakon hijerarhije. Poglavica je glavni, svi mu se klanjaju. Prvi šoto njega je vrač koji iscjeljuje jude i jako je cinjen u društvu. svi ostali su šoto njih, a razlike među spolovima ne postoje.
U samon selu postoje dvi velike kuće. Muška i ženska, u njima žive judi dok se ne ožene. U početku san i ja živija u muškoj kući dok mi nisu poklonili moju osobnu brvnaricu. Kad se parovi žele naći i voditi jubav odlaze u šumu. Potpuno su slobodni po pitanju seksualnosti. Ja san osobno više provodija vrimena u lovu i ribolovu nego sa ženama iako su lipe mišićave i skladno građene. Muškarci su me nagovarali da buden sa kojon od njih, ali nisan tija gubit vrime na nešto ća iman i doma.
Na kraju bi želija ispričat priču o morskin kornjačama, tamo ih ima masu. Ogromne su, velike ka haube od auta. To je ugrožena vrsta, mriže i civilizacija ih ubijaju, od tisuću komada tek izleglih samo jedna doživi duboku starost. Domoroci ih uvate te in nacrtaju totem na leđima i tako ih puštaju natrag u ocean, za dobru sriću. To san si istetovira na trapez - morsku kornjaču sa totemon na oklopu. One tokon života proputuju cilu zemju i vrate se na plažu di su se izlegle. To nan je zajedničko. Nakon ovoga san proputova još masu toga, ali najlipje uspomene vučen odavde, danonoćno plemensko plesanje, ronjenje u lagunama, istraživanje flore i faune... POTPUNA SLOBODA!!!
